Prošle su mnoge godine paranoje i panike od kako je alergija ušla u naše živote. Prošlo je mnogo drhtanja, strepnje, bdenja da bi alergija na hranu od stresa prešla u naviku. Napravila sam mnogo obroka bez glutena, jaja, mlečnih proizvoda, bez svih 8 najjačih alergena i još mnogih koji su bili u prolazu (šargarepa na primer), što nije bilo ni malo jednostavno. 

Ali kuvanje je lečilo stanje kroz koje roditelj detata sa alergijom na hranu prolazi.

Prvo na šta pomisle ljudi kada nabrojim namirnice na koje moje dete ima alergiju, šta to dete uopšte jede, ali sva sreća, na meso i povrće nije imao alergije, tako da je ručak bio najmanji problem. Veći problem kod alergija na hranu su užine i šta pripremiti za doručak i večeru. Moj mali alergičar je imao alergiju na pšenicu, ali on je odbijao sve žitarice, uključujući i bezglutenske, pa čak i heljdu i leblebiju, kao pseudožitarice. Njegova intuicija je bila dobra, jer su one mahunarke, a na pasulj i grašak je takođe jedno vreme bio alergičan. Tek kasnije, malo po malo, prihvatao je ukus hleba i ostalih proizvoda od brašna. 

Jedan od problema kod alergije na hranu je i kupovina. Iščitavanje etiketa i tumačenje sastava proizvoda je uobičajena radnja u marketima. To pravilo važi za sve proizvode, bez obzira da li ste ih ranije koristili, jer dešava se da proizvođači često promene sastav proizvoda ili uslove u kojima se oni proizvode. 


Posle 4 godina života sa alergijama na hranu evo par stvari koje redovno primenjujem:



  Isključivanje alergena


Neki ljudi pokušavaju da uklone sve alergene iz kuhinje na koje je dete alergično. I to je potpuno razumljivo. Ja sam probala isto to da uradim kada je gluten u pitanju. Ali nisam uspela. Suprug i starije dete su odbijali da pojedu bilo šta to bih rekla da je bezglutensko. Ma nisu hteli ni da probaju! Koliko puta sam rekla da je glutensko samo da bi probali, a onda pojedu sve ne primetivši razliku.



Što se tiče drugih alergija na hranu, mleko i jaja nismo izbacili iz kuće, jer imamo i starije dete kojima su ove namirnice potrebne za razvoj. Sada je već mali alergičar porastao da zna šta sme - šta ne sme, kada su osnovne namirnice u pitanju, tako da jaja sigurno neće dirati, a alergiju na mleko je pravazišao pre dve godine.

Soja i kikiriki su potpuno isključeni iz naše kuhinje. Soju iovako ne koristim zbog genetske modifikacije, a kikiriki zbog prevelike klase alergije. Uzrok mnogih slučajeva anafilaksije je upravo kikiriki, tako da su kod nas svi proizvodi od kikirikija zabranjeni. Off limit. 





  Koristim posebne police u frižideru

Iako imamo frižider koji dete teško može otvoriti, u početku sam svu hranu bez alergena stavljala na najvišu policu. Kasnije, kako je dete raslo, postajalo radoznalije, imalo je želju da upoznaje hranu i viri u frižider, odvojila sam deo u vratima, u kojoj je bila smeštena njegova užina. Sada, kada je porastao, hrana koja nije bezbedna i koja sadrži alergen, nalazi se na najvišoj polici i potpuno mu je nedostupna. 


  Koristim posebne posude


U početku našeg života sa alergijama, kada ih je bilo puno i kada sam se tek navikavala na celu situaciju, pravila sam paralelno po 2 jela od svakog. Ako pravim spanać, napravim i jedan bez kravljeg mleka tako što ga zamenim sa pirinčanim mlekom. Kada pravim palačinke, pravim one normalne i one od bezglutenskog brašna i bez jaja. Kada pravim supu - u toku kuvanja, odvojim tečnost u drugu šerpicu kako bih nastavila kuvanje sa bezglutenskom testeninom. 

Sada uglavnom spremam hranu koju svi ukućani mogu da jedu, ali postoje i mnogi recepti koje pravim posebno za malog alergičara. 
Potrebno je koristiti poseban pribor, varjače, posude, šerpice, prati ruke dvesta puta u toku pripreme jela, kako ne bi došlo do kontaminacije. Ne samo da se stvara dodatni posao oko spremanja jela, već je duplo više posla i oko pranja posuđa.  

Iako je posuđe uvek dobro oprano kako ne bi došlo do kontaminacije alergenima, imam posebno posuđe za pripremu hrane bez alergena. To su silikonski kalupi posude za pečenje hrane, plastično i drveno posuđe (varjača i daska za sečenje).







Takođe, veoma je važno da dete sa alergijom na hranu zna koja hrana je bezbedna. Zbog toga su veoma bitne posebne posude za služenje i skladištenje hrane. 

  Uvek nosim rezervnu užinu za dete


Ukoliko idemo u park, na izlet, u poseti nekim drugarima - čak i tamo gde znam da ima hrane koju sme, ja nosim njegovu omiljenu hranu. 


Deca sa alergijama na hranu su probirljiva i nepoverljiva prema drugoj hrani.

  Posude koje su mi olakšale pečenje  

To su male posude - u kojima pečem hranu bez alergena, mali plehovi i kalupi - koji mi štede prostor i električnu energiju: pleh za srce tortu, mafine, hleb, kalup za palačinke. 

Procedura je sledeća: kada pečem jelo za ostale ukućane koje mali alergičar ne sme, pripremim i manju količinu istog jela, ali bez alergena, kako bih u isto vreme koristila rernu. 







  Imam male pomagače u kuhinji bez kojih ne mogu 

Posle tri godine alergije na jaje, dve uzastopne analize su pokazale da je alergija na žumance nestala. Međutim, alergija na belance je ostala i to u najvišoj klasi. Zbog toga mi mala zlatna ribica svakodnevno pomaže u pripremi obroka za malog alergičara. 

Konačno može da pojede prženicu i palačinke koje su slične normalnima, ali žumance dodajem i mnogim jelima i testima, jer ne samo da je zdravo za razvoj dece, nego i pomaže da se jelo veže




Obeleživači u boji

Za skladištenje hrane i transport koristim zatvarače kesa u boji. Zelena boja je za dete sa alergijama, plavi - za dete bez alergija.



  Uključujem dete u pripremu obroka


Verujte da su deca u kuhinji sposobna za to veoma rano. Uključivanje deteta u pripremi jela može olakšati organizaciju oko pripreme, jer deca stvarno mogu da budu pravi pomoćnici u kuhinji.  Posebno je važno uključiti dete sa alergijom na hranu u spremanje obroka, jer na taj način dete stvara ljubav prema hrani i kuvanju, ali i stiče saznanje o namirnicama koje su za njega bezbedne.




Nadam se da su vam se dopali ovi saveti. Pišite mi ovde o čemu biste voleli da čitate sledeći put.








Sitonija je naše omiljeno letovalište već nekoliko godina. Idealna je za porodice sa manjom decom zbog plitke, čiste vode, prirodne hladovine, a najviše zbog predivnih plaža i providno tirkizne vode. Nama je najvažnije da je voda potpuno čista i da se uvek oseća onaj pravi miris mora. S tim što mi pride imamo i miris borovine

Sitonija ima jedne od najlepših plaža u Grčkoj, a i Solun je blizu ukoliko kojim slučajem želite da ga obiđete. Ona sve više postaje deo Halkidikija potpuno namenjen porodici sa decom tako da je to naša preporuka.

Naše putovanje možda i nije tako specifično i avanturističko, jer mi smo porodica koja voli kompletan odmor, koliko god je on moguć sa dvojicom veoma aktivnih dečakaNe zamišljamo letovanje sedeći i ležeći, jer odmor koji ne uključuje decu u morska dešavanja i nije odmor. 

Od čega se mi u stvari odmaramo? Ne od dece, već od stresa, tehnike, urbanog života, od svakodnevice. 

Naš odmor zapravo posvećen je njima, a mi smo to na vreme shvatili. 

Mi se sa njima kupamo i koristimo što više vremena u vodi. Sa njima se igramo, sa njima se i odmaramo.

Zato smo napravili „kompromis“. 

Idemo na plaže koje nemaju puno ljudi,  jer to nama prija, a onda se 100% družimo sa decom. Te plaže uglavnom nemaju ležaljke, već je bleja na plaži po starim običajima letovanja – ležaljka, peškir, dušek varijanta i svo vreme dajemo našoj deci. 

Na plaži koju smo otkrili nema prodavaca krofni. Nema skutera i čamaca. Nema vriske, navijanja, poručivanja koktela i glasne muzike. Samo čista priroda. More, zelenilo i mi.

Činjenicu da letovanje se decom i nije neki odmor, mi smo okrenuli.

Mi se zapravo stvarno odmaramo sa decom. 

Naravno da umeju da budu naporna, ali to im je posao. Posvećenost njima je naš prioritet, ali svako ima i vreme za sebe. Uvek pročitam dve knjige na letovanju, eto, to je dokaz da se može. Često i otplivam sama. Ali, sve timske sportove u vodi, pa i oni izmišljene, češće praktikujemo. Vaterpolo, košarka u vodi, odbojka u vodi, prase u sredini u vodi, tenis na plaži, tenis u vodi, badminton na plaži, kula na plaži (a, da, to nije sport), zatrpavanje na plaži.

Zbog toga su nam nepoznati ljudi na plaži suvišni. Želimo da ne pazimo da li će lopta udariti nekog u glavu, da li će smer vode dok se prskamo biti pogrešan za nekog ko tek ulazi u vodu ili da će pesak dok trčimo u vodu nekome prekriti sliku na peškiru.



Naša plaža se nalazi između Metamorfozisa, koga nazivaju draguljem Sitonije, i Nikitija, koji vrvi od bič barova, taverni i mamipara, koje mi nomadi – na - letovanju izbegavamo.

U ovaj deo Sitonije idemo već drugu godinu za redom, jer smo otkrili mini plaže na koje ili dolaze lokalci posle 19h da se rashlade ili Rusi, koji po pravilu beže sa plaže u 11h i možda se 10% njih spusti ponovo u kasnim popodnevnim satima, kad im dosadi ultra ol inkluziv. Otkrili smo nekoliko manjih plaža koje su pravo bogatstvo za odmor kakav mi želimo. 

Često, da ne kažem uglavnom, jer ćete me pitati za detaljan prikaz mape, smo potpuno sami. 

Plaža je šljunkovita i nema kilometarskog plićaka, ali sasvim dovoljno za privikavanje za ulazak u vodu i igranje za manju decu. Kamenje za uspomenu uvek nosimo kući, jer nam je posebno lepo.



Nema pravila, ali otprilike svaki treći dan popodne odemo na neku drugu plažu. Čisto da razbijemo rutinu i ne zaboravimo da se ponašamo civilizovano. Mada uvek žurimo nazad na sladoled i baklave u hand made poslastičarnicu u Metamorfosisu. 

Sarti obiđemo u periodu kada su talasi, Vurvuru kada je padala kiša, pa je more hladnije, a ostale čuvene plaže na Sitoniji najčešće izbegavamo zbog gužve. Prelepe jesu, tirkizno nestvarne – potvrđeno, ali te dve nedelje letovanja ne želimo da delimo. Delimo vam samo na ovaj način, da vidite da se sa decom može odmoriti – kada im se stvarno - posvetimo.

Da zaključimo, Sitonija je predivna za porodice sa manjom decom, kakvu god vrstu odmora preferirate.  Ne morate ućutkivati decu kada se raduju, viču ili plaču. Svi su tamo sa istim ciljem i u istim okolnostima (da ne bude rečeno u istom sosu) kao vi. A opet osećate spokoj i čujete tišinu. Mirne ili urbane plaže, peskovite ili šljunkovite, mala mesta ili veća šetališta, za avanturiste, za ronioce, za ladovinu, za odmaranje, za ljude koji vole MORE.










Ovo je nagrađeni tekst, pisan za portal Odmor sa decom




* Bla, bla, fotografije i tekst nije dozvoljeno preuzimati bez dozvole. 


U ovom tekstu ne govori se o simptomima i tegobama koje imaju osobe sa celijakijom i alergijom na gluten. To su veoma ozbiljna zdravstvena stanja i nema sumnje da činjenice o ovoj bolesti dovoljno govore o  problemima sa kojim se pacijenti svakodnevno nose. U ovom tekstu želim da skrenem pažnju o modernizaciji ovog zdravstvenog problema, koji na žalost već neko vreme ide u potpuno krivom smeru.

21. vek je učinio da gluten postaje sve učestaliji problem. Često nije u pitanju samo autoimuno oboljenje, celijakija, zbog koje se o glutenu najpre saznalo. Alergija i intolerancija na gluten su blaži oblici tolerancije organizma koji sve više pogađaju decu, ali i odrasle. 

Na našem području Novak Đoković je bio prvi gluten free influenser. On je prvi progovorio o benefitima koje mu je donela bezglutenska ishrana i tada je prihvaćen izraz gluten free, kao zdravija ishrana koja forsira meso i povrće, a isključuje hleb. Za njim su krenuli i mnogi sportisti i druge poznate ličnosti. Gluten je česta tema i među obolelima od autoimunih bolesti, a mnogi lekari i nutricionisti se slažu da je on trenutno jedan od neprijatelja broj 1 u ishrani. 

S jedne strane naš Nole je konačno otvorio oči i skrenuo pažnju na ovaj problem, ali s druge strane popularizovanje priče o glutenu umanjilo je pravu podršku ljudima kojima je on glavni životni neprijatelj. Neočekivano. Ono što jeste problem – priča o glutenu se pretvorila u praćenje trendova. Mnogi misle da je poštovanje pravila gluten free ishrane moderno i često zdravije (iako to ne mora da znači) i tako površnost u pridržavanju dijete bez glutena skreće pažnju sa potreba onih čija je dijeta doživotna. 

Skorašnja marketinška kampanja domaćeg trgovačkog lanca pod nazivom “gluten uzvraća udarac” uvredila je osobe koje imaju svakodnevnu borbu sa glutenom, a i vrapci na grani znaju da gluten free ishrana nije mogla nadmašiti glutensku potrošnju da bi gluten krenuo u napad.

Ali gluten stvarno boli. 
Svaka njegova čestica. 
Svaka mrvica hleba.

Rasti i živeti kao celijakičar ili alergičan na gluten nije ni malo trendi. To je svakodnevno razmišljanje o bezbednoj prehrani i obrocima koji zahtevaju posebnu pripremu.

Celijakija i alergija na gluten

Celijakija je kod nas marginalna bolest, spada u grupu retkih bolesti, a ono što ne znaju osobe koje nemaju kontakt sa njom je da je to neizlečiva bolest. Kada se jednom dijagnostikuje, a za to je često potrebno i do deset godina, isključenje glutena je jedina terapija.

I nema leka. Jedini lek je hrana koja ne sadrži gluten.

Šta preživljavaju osobe koje imaju celijakiju i alergiju na gluten?

Od trenutka dijagnostikovanja celijakije život obolelog se u potpunosti menja. Svaki trenutak vezan za hranu usmeren je na razmišljanje o sigurnim namirnicama, o bezbednom obroku. 

Uvođenje u bezglutensku ishranu zahteva promenu svakodnevnih životnih navika, a svaki izlazak iz kuće se dobro planira. Menjaju se cele porodice.

Ishrana nije samo prehrana već ritual


U našim životima ishrana je usko povezana sa društvenim životom i ritualima. Sva socijalna okupljanja, proslave, rođendani, ali i svakodnevni život u vrtiću, školi ili na poslu uključuje zajedničke obroke. To dodatno otežava ionako komplikovan život osoba koje imaju celijakiju, čija se ishrana priprema kod kuće, u sigurnim, nekontaminiranim glutenom, uslovima. Obroci van kuće zahtevaju planiranje i posebnu pripremu, čuvanje i specijalno posluživanje, koje mora biti u skladu sa higijenskim i bezglutenskim pravilima

Dok čitate ovo možda razmišljate da to i nije tako komplikovano, da svi ljudi  idu u nabavku i planiraju obroke, ali u realnosti, to ne izgleda tako jednostavno.

Pored zdravstvenih problema i simptoma koje celijakija i alergija na gluten prouzrokuju, evo sa čim se osobe obolele od celijakije svakodnevno suočavaju:

  • Diskriminacija zbog različitosti u ishrani. Kolege, šefovi na poslu, vaspitačice u vrtiću, učiteljice i drugari u školi - često ne veruju da je jedna hlebna mrvica dovoljna da utiče na zdravstveno stanje, a da jedna čestica glutena može prouzrokovati  digestivne smetnje kod celijakičara. Dešava se da vaspitačice u vrtiću daju parče glutenskog hleba detetu, pod izgovorom da ono treba da se navikava; društvo u školi izbegava druga/drugaricu koja se razlikuje, jer “izvoljeva sa jelom”, ne jede i ne pije što i svi.  
  • Deca su često sklona izolaciji, a odrasli – depresiji
  • Nerazumevanje pojedinaca u okruženju, često i onih u užoj porodici. Dešava se čak i da majke ne shvataju ozbiljnost problema ili da bake i deke krišom daju glutenski hleb da bi dete bilo zdravo. (!)

Napominjem da sitne čestice mogu biti uzrok trenutnih simptoma celijakije kao što su bolovi u stomaku, dijareja, povraćanje, a da konstantna upotreba glutena može prouzrokovati veoma ozbiljna oštećenja, ne samo digestivnog trakta, već i celog imunog sistema.

  • Slaba ponuda proizvoda bez glutena:  90% proizvoda u prodavnicama prehrambene robe je zabranjeno za celijakičare.
  • Nedostupnost gluten free proizvoda  u manjim sredinama i prodavnicama.
  • Visoka cena gluten free proizvoda.
  • Problemi u kupovini i dostupnosti proizvoda dolaze i od proizvođača koji ne navode adekvatno alergene ili ih navode bez analize, kako bi se zakonski zaštitili. 

Brašno kao lek


Osobe obolele od celijakije u Srbiji dobijaju određenu količinu brašna bez glutena. Od skoro, tačnije, od marta 2017. godine na teritoriji Srbije je povećana količina bezglutenskog brašna koji se dobija na recept preko RFZO – a, sa 5 na 7 kilograma. Ali mnogima je i to malo. U Hrvatskoj je ta količina već godinama – 10 kilograma. 





Pojedini izabrani lekari se ponašaju kao “čuvari državne kase” i mesecima nakon povećanja ne prepisuju maskimalnu količinu brašna, već po starom, 5 kilograma, tražeći opravdanje u neinformisanosti o promeni.  To otprilike izgleda kao da molite za lek ili kao da molite za hranu, jer hrana bez glutena je celijakičarima lek, a kilogram bezglutenskog brašna iznosi između 600 i 800 dinara. Kao da ne znaju da je ishrana osoba sa celijakijom bazirana na spemanje kod kuće, naročito kad je u pitanju spremanje hleba i peciva. 

Jedan od razloga su cene tih proizvoda i nedovoljna ponuda, a drugi razlog je taj što su bezglutenski industrijski proizvodi prepuni trans masti, šećera i emulgatora, tako da je zdraviji način za sve ljude koji imaju autoimuna oboljenja – priprema hrane kod kuće. Samo da napomenem da 300 grama hleba bez glutena košta oko 300 dinara, 2 kiflice – oko 300, keksevi bez glutena su između 300 i 600 dinara, 30 grama pereca je preko 200 dinara... Šokirani?

Još jedna nepravda u ovom bezglutenskom svetu je da samo osobe sa celijakijom dobijaju brašno na recept, a alergični na gluten – ne. A pošto je alergija na gluten povezana sa drugim alergijama na hranu, najčešće na mleko i jaja u najranijem uzrastu, ishrana alergične dece koja su na posebnim mlečnim dohranama, ishrani bez glutena i jaja - stravično je skupa.

Kako je u svetu?


Popularizacija bezglutenskog načina ishrane u svetu je na potpuno drugom nivou. To je način ishrane koji je sveopšte prihvaćen i niko se sa tim ne sprda. 
Bezglutenska industrija u svetu dostiže tolike razmere da je cena proizvoda znatno niža nego kog nas. O ponudi da ne pričamo. Preko 500 hotela u svetu jelovnik je prilagodilo osobama koje ne jedu gluten. Kruzeri i avio kompanije podržavaju ovaj način ishrane, dok naša deca u regionu ne mogu da idu u vrtić jer hrana koja je 100% bez glutena nije obezbeđena ili jedva mogu na ekskurziju bez pune torbe hrane koju nose od kuće.

I kada se sledeći put nasmejete i vidite da na proizvodu koji po prirodi stvari ne bi trebalo da sadrži gluten, ali na njegovoj ambalaži stoji oznaka bez glutena, setite se da je nekima to veoma važno. Pa makar to bilo i kiselo mleko.

Ne zaboravite, to je dijeta čija se pravila ne smeju kršiti NIKADA
 



Kada dobijete bebu počinju da se javljaju mnoga pitanja. 

Kakvu vodu pijemo?
Koji načini su najbolji za pripremu hrane?
Koje namirnice su zdrave za naš organizam?
Kako su one gajene?
Koja su najbolja sredstva za ličnu higijenu?
Za negu kože?
Koje materijale odeće je najbolje koristiti?
Čime da peremo sudove. A veš?

Sva ta pitanja ni malo nisu bezazlena, imajući u vidu da se hemikalije nalaze svuda. SVUDA, pa i u hrani i vodi. Počnite samo da čitate etikete na proizvodima i suočićete se sa nazivima hemikalija za koje nikada i niste čuli. Retko da ćete i naći sastojak koji je prirodnog porekla. 

Živimo život pun pesticida, fosfata, formaldehida, parabena, sulfata, E-ova, konzervanasa. Veoma je teško naći prirodnu, organsku hranu, a o kozmetici i sredstvima za higijenu stana, posuđa i veša i da ne pričamo. 

A kad beba poraste - postane čovek


Za bebu uvek hoćemo najbolje. To je normalno i prirodno. Želimo da je hranimo organskom hranom, pojimo flaširanom vodom i koristimo prirodne sapune. Međutim, kako beba raste, lagano spuštamo kriterijume i dete prilagođavamo našim navikama. I to je prirodno, jer teorija "staklenog zvona" nam postavlja pitanje "ukoliko preterano zaštićujemo dete, šta će biti kada prvi put proba prskani paradajz ili mladi luk, koji je hemijski tretiran 5 dana pre branja, jer seljak nije znao da treba proći bar 2 nedelje da bi se luk "očistio"? 

Šta me je navelo da objavim rat hemiji?


Od kako sam se susrela sa alergijama na hranu i sa atopijskim dermatitisom kod moje bebe, počela sam da razmišljam potpuno drugačije. Borba sa alergijama i atopijskim dermatitisom nije ni malo jednostavna, naročito u našoj zemlji, u kojoj sa svih strana izostaje podrška
Izgleda da tek sa određenim zdravstvenim problemom pokušavamo da zaobiđemo kontakt sa sastojcima iz laboratorije i tek onda nalazimo načine za rešavanje naših problema u - prirodi. A tada je već možda kasno.

Kako promeniti navike? 


Uvedite pravila. 

- Glavna stvar je okrenuti se prirodi i to ne samo po pitanju hrane, već i u izboru sredstava za higijenu tela i pokućstva. 

- Počnite više da upotrebljavate prirodne proizvode u odnosu na hemijske, industrijske. 
Razmere: 80/20 ili 70/30, zavisno od mogućnosti. 

80 prirodno - 20 hemija, čisto da organizam ne zaboravi u kom svetu mora opstati. Ne moramo uvek koristiti sredstsva za masovno uništenje. 

Povratak pravoj hrani


Svim mogućim silama prirode trudim se da što manje kupujem prehrambene proizvode. 

To je ponekad izuzetno teško, naročito kada su slatkiši u pitanju. Šećer je ionako i sam po sebi velika pretnja sa svih strana, jer ga ima svuda, da ne kažem u svim onim ukusnim, do zavisnosti, stvarima. A jednom kada dete proba šećer - izazov da želi ponovo je prevelik. Trudim se da sama pravim slatkiše, čokolade, sladoled, kekse i da što manje konzumiramo industrijske slatkiše. Dodatni problem nam predstavljaju bake i deke, koji "moraju" da obraduju decu slatkišima iz radnje. Sećate se vanilica na masti, šnenokli, lenje pite, koha i drugih zaboravljenih poslastica? Podsetite bake da su to momenti ljubavi koji se ne zaboravljaju. 



Ono što kupujem u radnji su "izvorne" namirnice; meso, povrće, voće, sir, mast, mleko, kajmak, maslinovo ulje, med, badem, kakao, rogač, kokosovo ulje. Sve su  to su namirnice koje moram imati. 

Ne kupujem viršle, paštete, riblje štapiće, kačkavaj u listićima, margarin, biljne imitacije mlečnih proizvoda, kekse, grickalice, sokove. 

Kozmetika i sredstva za čišćenje


Kada imate dete sa ekcemom, prvo šta radite je isključivanje potencijalnih uzroka koji dovode do pogoršanja stanja ekcema. Počinjemo od sredstava za čišćenje i negu kože, materijala odeće, sredstvima za pranje. Uklanjamo iritante kao što su tepisi, zavese, vuna, dlake kućnih ljubimaca, prašina, grinje i počinjemo na drugačiji način da prilazimo uzrocima alergija.

Pažljivo biramo sa čime kupamo bebu i sa čim mažemo guzu i telo.
Posebnu pažnju poklanjamo specijalnim preparatima koji hrane atopičnu kožu detetaNe znam da li postoji sapun, sindent, kupka, mleko i losion koji nismo probali. 

Probali smo i sve pelene na tržištu i sve deteržente za pranje bebi odeće pokušavajući da nađemo one koji ne iritiraju kožu.

Tragajući za praškom koji neće iritirati atopičnu kožu moga deteta, ali i osetljivu kožu cele moje porodice, naišla sam na 100 % prirodan proizvod. Fitaky prašak za veš je napravila mama koja je uspela da se izbori sa ekcemom kod svog deteta. U nemogućnosti da potpuno oporavi kožu zahvaćenu ekcemom, po savetu pedijatra, ova mama je krenula da isključuje sve agresivne industrijske proizvode i tako počela sama da pravi kreme za negu tela i sopstveni prašak za veš. Ubrzo je primetila poboljšanje i potpuni oporavak kože i počela da pomaže i drugoj deci, bebama i mamama atopičara šireći proizvodnju

Cela linija Fitaky proizvoda sadrži samo sastojake biljnog i mineralnog porekla, koji su idealni za negu i higijenu novorođenih beba i osoba koje imaju kožna oboljenja. 
Proizvodi ne sadrže nijedan sintetski sastojak, sulfate, formaldehide, parabene, konzervans, fosfate. 

Kada sam probala Fitaky prašak za veš ne samo da sam odmah uvidela da odlično pere i beli veš (namerno sam ga testirala upravo na belom vešu), već i ono najvažnije, primetila sam da je znatno umanjio svrab kože kod mog malog atopičara, koji mu je bio izražen u poslednje vreme.



Šta sam prvo promenila?

- Izbacila sam tepihe, ukrasne jastuke i nepotrebni tekstil. 
- Kupila sam antialergijski dušek koji redovno čistim od grinja.
- Izbacila sam plišane igračke. Ostavila sam samo žirafu i medu koje redovno perem u mašini na 60 stepeni. 
- Koristim sva pravila kupanja i nege kože sa atopijskim dermatitisom: kupanje u mlakoj vodi, a hidratacija odmah posle kupanja.
- Koristim specijalne sindente za kupanje, uljane kupke i losione za telo. 
- Otkrila sam prirodne načine hidratacije ovsenom kupkom i počeli smo da upotrebljavamo organski losion za negu kože.
- Veš perem na 60 stepeni, ne koristim omekšivače i uvek duplo ispirem veš. 

Kakve promene je nama dala priroda?


Sada, kada se bliži četvrti rođendan mom malom atopičaru, znam da smo na dobrom putu i da uspevamo da držimo ekcem i alergije pod kontrolom. 

- Pre svega, sada moje dete normalno spava, a i mi sa njim. 
- Uspeli smo da smanjimo korišćenje kortikosteroida i lokalnih imunoglobulatora. 
- Izbegavamo infekcije kože već dve godine. 
- I antibiotik nije koristio već dve godine.
Smanjili smo alergije na hranu. Prerastao je: mleko, žumance i polako počinje da konzumira i gluten. 
- Atopija je bolest porodice - pa je sada cela porodica harmoničnija i zdravija. 



A vi? Ne čekajte problem. 
Radite na prevenciji i vratite se prirodi! 

Objavite pravi rat hemiji!  










Da li ste znali da je skoro 43% dece je zlostavljano na internetu? 
A čak 1 od 4 dece doživelo je nasilje na internetu više puta.

U ovom tekstu saznaćete kako možete zaštititi decu na internetu, kakve vrste nasilja postoje, koje skraćenice se koriste u komunikciji i koja pravila na internetu deca treba da znaju pre nego što uđu u syber svet. Takođe, dobićete linkove za kontolu sadržaja sa interneta, kontakt za edukaciju o zaštiti dece na internetu i gde možete prijaviti nasilje na internetu.

Nasilje na internetu se dešava svakodnevno. 
Nasilje na internetu se dešava u svakoj školi, u svakom odeljenju. Zbog toga i roditelji i nastavnici moraju biti upućeni u ovu tematiku. 

Čitajte pažljivo! 


Vrste nasilja na inetrnetu




Vršnjačko nasilje - cyberbulling

Nasilje među vršnajcima je nasilje koje deca veoma teško podnose. Naveći procenat dece ne prijavljuje ovu vrstu nasilja roditeljima i osobama od poverenja, već se povlači u sebe. Ova vrsta nasilja najviše utiče na samopouzdanje kod dece. Evo šta sve spada u vršnjačko nasilje: 

- uvredljivi tekstovi, poruke i mejlovi
- uvredljive fotografije i video materijali
- isključivanje iz grupa (Najpopularnije među decom uzrasta osam godina i više su Viber grupe)
- ponižavanje
- ismevanje
- imitiranje
- ogovaranja
  
Istraživanja su pokazala da je u toku prošle godine 1 od petoro dece, uzrasta od 8 do 17 godina bilo žrtva vršnjačkog nasilja. 
Dete žrtva i dete nasilnik




Koja deca su ŽRTVE vršnjačkog nasilja?

Deca žrtve cyberbullinga slabo komuniciraju, povučena su i uglavnom tužna i plačljiva. Vršnjaci ih odbacuju, a oni se osećaju kao da su sami na ovom svetu. Žrtve vršnjačkog nsilja su dekoncentrisana u školi i u svakodnevnoj komunikaciji, često odbijajući školske zadatke. Jedna od ključnih stvari koje su zajedničke za decu žrtve vršnjačkog nasilja je manjak samopouzdanja. 

Koja deca VRŠE NASILJE na internetu?

Nasuprot žrtvama, deca koja vrše cyberbulling imaju potrebu da demonstriraju moć i potrebu za kontolom. Oni imaju previše samopouzdanja i reaguju impulsivno, misleći da ih druga deca izazivaju i time pravdaju svoje ponašanje koje dovodi do nasilja. Neretko se dešava da ova deca uživaju u tuđoj boli i patnji. 

Sexting


Sexting je nasilje koje ima seksualne konotacije. Seksualno online uznemiravanje se najčešće dešava kada deca žele da zadive simpatiju, kada ih prijatelji forsiraju/pritiskaju/nagovaraju da to uradi ili kao odgovor na seksualnu poruku. 

Postoje dve vrste sekstinga: 
seksualno uznemiravanje i sexting kao posledica besa ili osvete. 


Seksualno nasilje



Decu na internetu vrebaju takozvani predatori/pedofili. Oni vrbuju decu na društvenim mrežama, u online igricama koje uključuju povezivanje više osoba, u sobama za chat. Glavni cilj predatora je fizički susret i seksualno zlostavljanje. Kako pedofili vrbuju decu? Oni uglavnom žele da se približe deci prilagođavajući ton komunikacije dečijem. Oni se predstavljaju lažno, koristeći nadimke. Deleći navodno ista interesovanja, oni razvijaju prijateljstvo, negujući dečije poverenje prema njima.


Deca ne mogu da prepoznaju šta je seksualno nasilje, ali još veći problem je što nasilje ne prepoznaju ni roditelji.

Skraćenice u svakodnevnoj internet komunikaciji

Obratite pažnju na skraćenice koje deca koriste pri dopisivanju:




Kako zaštititi decu na internetu?



Pravila za decu

1. Nikad ne govoriti šifre i lozinke, pa ni najboljoj drugarici/drugu.

2. Ne stavljati lične podatke na internetu (adresu, broj telefona...).

3. Uvek podesiti privatnost naloga na društvenoj mreži tako da ne bude vidljiv osobama koji nisu "prijatelji" ili "pratioci".

4. Kontrolisati ili ograniči prisup komentarima na svom nalogu.

5. Zapamtiti: prijatelji na društvenoj mreži nisu tvoji pravi prijatelji. 

Fotografije na internetu




Fotografija na internetu je on line reputacija. Svedoci smo da fotografije prikazuju svet onakav u kakvom želimo da se predstavimo on line svetu i da često nemaju veze sa realnošću. Fotografija na internetu je postala neki vid samopromocije i marketinga pojedinca. 


Naučite dete da ne veruje fotografijama.


Važno je znati da jednom objavljena fotografija na internetu - ostaje zauvek na internetu.

Razlozi da ne postavite fotografiju druge osobe

Ako fotografija:


- ismeva 
- nepristojna je
- zlonamerna
- uvredljiva
- sadrži lične podatke
- otkriva ono što ta osoba ne želi.


Najvažnije pravilo: Ne postavljajte fotografiju ukoliko osoba na fotografiji to ne želi.


Filteri za kontrolu sadržaja na internetu


Da bismo izbegli neželjeni sadržaj na internetu koriste se određene aplikacije koje filtriraju taj sadržaj. 

Instalirajte ove besplatne aplikacije koje omogućavaju kontrolu uređaja:

Šta još možete uraditi u kontroli interneta?

- Kompjuter redovno skenirajte sa porn detection software.

- Ograničite deci vreme na internetu.



Ne zaboravite da se prekomerna upotreba računara i interneta smatra zavisnošću.


Izvor: 

Glavni izvor ovog teksta je prezentacija Nacionalnog centra za bezbednost dece na internetu koja se sprovodi u školama. 

Kontakt


Telefon: 19833
email: bit@mtt.gov.rs
www.pametnoibezbedno.gov.rs
FB: Pametno&Bezbedno
Instagram: #pametnoibazbedno

Takođe želim da napomenem i projekat „Tijana klik koji se bavi edukacijom o bezbednoj upotrebi interneta koja je namenjena učenicima viših razreda osnovnih škola. 

Postoji i posebna verzija edukacije namenjena roditeljima i nastavnicima. 

Istraživanje ove nevladine organizacije govori da je trend porasta korisnika interneta niže starosne dobi u porastu i da se deca masovno uključuju na društvene mreže.


Zapamtite:


Samo 1 od 10 dece će obavestiti roditelja, nastavnika ili osobu od poverenja o svojoj situaciji nasilja.